Téléchargeur: James
Pays: Finland
Temps de chargement: Aug 02, 2018
Prix: Gratuit
Évaluation: Basé sur 1 utilisateurs

S'il vous plaît, vérifiez que vous n'êtes pas un robot pour charger le reste des pages

tÉlÉcharger anikina vremena pdf

Ivo Andrić
Ženske
priče
Beograd
2011
DERETA
Godine 2011. biće obeleženo pedeset godina od uručenja Nobelove nagrade Ivi Andriću. Proslavi tog velikog i vrlo važnog jubileja pridružiće se i GA Dereta objavljivanjem četiri knjige Andrićevih pripovedaka u izboru Zadužbine Ive Andrića: Fratarske priče, Priče o
gradovima, Ženske priče i Priče o deci.
U vreme kada su se pojavljivale, knjige Ive Andrića
dočekivane su s velikom dobrodošlicom i kod nas, a i u
inostranstvu, i tumačene su kao knjige koje sadrže neku
posebnu zavodljivu snagu što je htela da promeni (a u
tome je i te kako uspela) način umetničkog mišljenja i
shvatanje odnosa u čovekovom svetu; koja je želela da
drugačije upotrebi jezik i pomoću njegovog novog struktuiranja iz psihičkog i društvenog života čoveka izmami
nove sadržaje, kao i slobodniji način ispitivanja, s većom
idejnom, moralnom i društvenom žestinom. Ta obeležja
Andrićevih proznih knjiga, a posebno knjiga pripovedaka, donela su mu karakteristike beskompromisnog pisca
i istakla ga kao lucidnu gromadu srpske i evropske književnosti dvadesetog veka.
ANIKINA VREMENA
Š
ezdesetih godina prošloga stoleća prodirala je i u najudaljenije krajeve ove zemlje neodređena ali jaka želja za
znanjem i boljim životom koji znanje i prosvećenost donose
sobom. Ni Romanija ni Drina nisu mogle sprečiti da ta želja ne prodre i u Dobrun i ne ozari i popa Kostu Porubovića. A pop Kosta, čovek već u godinama, bacio je pogled na
svog sina jedinca Vujadina, bledog i bojažljivog dečaka. Odlučio je po svaku cenu da ga dâ na škole. Preko svojih prijatelja, nekih sarajevskih trgovaca, uspeo je da ga pošalje čak
u Karlovce, „da uhvati bar godinu-dve bogoslovije“. Toliko
je upravo i uhvatio, jer potkraj druge godine umre naglo
pop Kosta. Vujadin se vrati kući, i tu ga oženiše i zapopiše
na očevoj parohiji. Već prve godine žena mu rodi, istina žensko, ali godine su pred njima, i svi su izgledi da će Porubovići još zadugo popovati u Dobrunu.
Samo, sa pop-Vujadinom nije bilo sve u redu. Ne bi se
moglo određeno kazati, i niko nije pravo ni znao, ali svak
je osećao da ima neka nelagodnost između novog popa i
parohijana. A ta nelagodnost nije mogla da se odbije na
mladost i neveštinu popa Vujadina, jer se nije smanjivala
nego s vremenom sve više rasla. Pop Vujadin je bio stasit
i lep kao svi Porubovići, ali mršav, bled, neobično povučen i ćutljiv, i pored sve mladosti sa nečim starački hladnim i sivim u glasu i očima.
8
IVO ANDRIĆ
Preda samu austrijsku okupaciju zadesi popa Vujadina
nesreća: umrla mu je popadija pri porođaju drugog deteta. Otada još se više otuđi od sveta. Devojčicu dade ženinoj rodbini u Višegrad, a on je živeo u velikoj zgradi kraj
dobrunske crkve, sam, gotovo bez ikakve posluge.
Obavljao je redovno obrede, odazivao se na sahrane, vršio krštenja i venčanja i čitao na zahtev molitve, ali nije razgovarao ni pio sa seljacima u crkvenoj porti, nije se šalio sa
snašama, ni prepirao zbog bira s dužnicima. Zato narod,
koji i inače zazire od ćutljiva i žalosna čoveka, a naročito hoće zdrava i rečita sveštenika, nije nikako mogao da se privikne na pop-Vujadina. Svaku bi mu drugu manu lakše oprostili. Žene, koje i na selu stvaraju dobar ili rđav glas, govorile su za pop-Vujadina da mu kiša iz čela bije, da im se ne
mili crkva, i uvek pominjale „pustog pop-Kostu“.
– Tup je i izgubljen – žalili su se seljaci, i sećali se odmah pop-Vujadinova oca, pokojnog pop-Koste, čoveka
gojazna, vesela, a pametna i rečita, koji je živeo lepo i s
narodom i s Turcima, i s malim i velikim, čija je sahrana
bila opšta žalost. Stariji ljudi su pamtili i Vujadinova deda, pop-Jakšu, zvanog Đakon. I to je bio sasvim drukčiji
čovek. U mladosti je bio hajduk, i nije to krio. Kad bi ga
zapitali: „Zašto tebe, oče popo, zovu Đakon?“ – on bi odgovarao slobodno i nasmejano:
– E, sinko, kad sam bio đakon, ja sam se odmetnuo u
hajduke, i kako svaki hajduk mora da ima nadimak, mene su prozvali hajduk Đakon. I to mi ime ostalo. Ali poslije naišle godine i udarile na me časti, kao na šarova kolje, pa im nezgodno bilo da me zovu hajdukom; i tako meni otpade ono „hajduk“, kao žabi rep, a ostadoh Đakon.
To je bio starac sa bujnom kosom i velikom bradom koja
je rasla u strane, i do pred smrt nije pobelela nego ostala ri-
ŽENSKE PRIČE
9
đa i nepokorna. Plahovit, nasilan i oštar, on je imao i među
pastvom i među Turcima iskrenih prijatelja i velikih neprijatelja. Voleo je piće i nije mu bilo mrsko žensko sve do pod
starost. Ali pored svega toga, bio je mnogo voljen i uvažen.
U svojim dugačkim razgovorima uz viku i rakiju, seljaci nisu nikako mogli da razbistre i dokuče zašto im je pop
takav i zašto nije nalik ni na oca ni na deda. A pop Vujadin je sve više greznuo i propadao u samoći i udovačkom
životu. Progruša mu se brada i posede kosa na slepoočnicama, upadoše mu obrazi i posiveše nekako, da mu se zelene velike oči i pepeljaste obrve nisu izdvajale iz lica. Visok, prav i ukočen, govorio je samo kad je bilo neophodno potrebno, dubokim glasom bez boje i živosti.
Prvi bar donekle školovan pop u toj porodici koja već
stotinu godina opslužuje dobrunsku crkvu, pop Vujadin je
i sam dobro uviđao koliko je nezgodna njegova narav,
kao i njegovo držanje; on je znao šta narod traži i kakvog
popa želi. Znao je da je to upravo protivno od onoga što
on može i što jeste. To saznanje ga je uvek mučilo, ali ono
ga je samo još više kočilo i ledilo, čim bi došao u dodir sa
svetom. Malo-pomalo, ono je prelazilo u duboku, nesavladljivu odvratnost prema svemu tome svetu.
Čamotinja i mnoga teška odricanja udovačkog života
naglo su produbljivala i širila jaz između njega i parohijana. I dotad je patio što ne može da se približi, zagreje i pomeša sa svetom. Sad je bivalo sve gore, jer je sada bilo
stvari koje je morao svesno da krije pred svetom, a to je
povećavalo njegovu povučenost. I dosad su svaki pogled i
svaka reč izmenjeni s ljudima bili za njega muka i teret i
bolno udvajanje. Sada je to postajalo i opasnost. A strah
da se ne oda činio ga je još više nesigurnim, podozrivim.
10
IVO ANDRIĆ
Tako je njegova odvratnost prema ljudima rasla, taložila se u njemu i, kao skrivena gorčina, trovala ga nerazumljivom i nesvesnom, ali stvarnom mržnjom čiji se krug
sve više širio. To je bio tajni život popa Vujadina. Mrzeo
je sama sebe i svoje muke, muke samačkog života udovca
popa. Jer, bilo je dana kad je, onako ozbiljan i prosed, po
čitav sat stajao sakriven u senci pored prozora i vrebao da
vidi seoske žene kako prolaze na reku da ispiraju rublje.
A kad bi ih dočekao i video kako zamiču za vrbak, okretao bi se s gnušanjem u neprovetrenu polupraznu sobu i
nazivao ih glasno najpogrdnijim rečima. Nerazumljiva
mržnja bi u njemu tada porasla do grla, nestajalo bi mu
reči i daha. Pljuvao je oko sebe glasno, ne nalazeći drugog
oduška ni izraza. Ali kad bi došao sebi, i uhvatio sam sebe u poslednjem besnom pokretu, i razabrao u tišini ustajala vazduha svoje poslednje psovke, on bi se ledio od
straha i, sa jezom uz kičmu i lobanju, prošla bi ga svega
misao; evo, on sebe gleda kako ludi i gubi se.
Takvi nastupi kidali su i udvajali njegovu ličnost u tolikoj meri da mu je sve teže bivalo da živi i radi kao čovek
i sveštenik. Jer, pola sata docnije, on je morao da razgovara sa seljacima, i bled, ukočena pogleda i mukla glasa, da
odgovara na njihova bezbrojna pitanja, i uriče dane za krštenja, molitve i sveštavanja. A razlika između ta dva čoveka, onoga malopređašnjeg iz sobe i ovoga oca Vujadina
sa seljacima u porti, bila je tolika da se on savijao pod
njom, grčio od unutarnje muke, griskao brkove, prolazio
rukom kroz kosu, i samo se još toliko savlađivao da ne
padne pred seljacima na kolena i ne jaukne: